ŽENSKI FUDBAL U SRBIJI: Šta zna žena šta je ofsajd, alternator, karburator...?

Čak i u daleko razvijenijim zemljama videti žensku osobu u štucnama, kopačkama i sa kostobranima ravno je utisku da ste je zatekli u automehaničarskoj radnji

Piše: Ana Tomić

U januaru 2011. godine Sian Mejsi bila je pomoćni sudija na premijerligaškom meču Vulverhempton – Liverpul (0:3). Dvojica poznatih komentatora televizije ''Skaj'', koja je prenosila taj meč, podsmevali su se njenim odlukama, iako je, tada, 25-godišnja devojka visoko kotirana u sudijskoj organizaciji Engleske.

- Bolje da neko siđe dole i objasni joj šta je ofsajd – prokomentarisao je Ričard Kis, misleći da je prethodno isključio mikrofon. 

- Da li možete da verujete u to? Ženski linijski sudija? Žene ne znaju šta je ofsajd – nadovezao se Endi Grej, nekadašnji škotski reprezentativac.

Čak i na Ostrvu, koje se smatra kolevkom fudbala, videti žensku osobu u štucnama, kopačkama i sa kostobranima ravno je utisku da ste je zatekli u automehaničarskoj radnji kako menja alternator. Jer, kako žena može znati šta je ofsajd, karburator, generator...? 

Od rušenja stereotipa vekovima je daleko i ženski fudbal u Srbiji. Dominacija patrijarhata doprinela je tome da u konkurenciji dama postoje samo tri ranga takmičenja – Superliga, Prva liga i Druga liga (Jug, Zapad i Sever). U muškoj ih ima više nego duplo (osam) – od Superlige do ''betona'', pa tako samo na nivou opština postoje dve lige.

 Devojčice koje požele da se bave ovim sportom uglavnom odustaju od svojih ambicija onda kada ih drugarice iz odeljenja odbacuju jer su ''muškarače'' i zbog izraženih mišića na nogama retko nose suknje. Socijalna izolacija jedna je od najvećih prepreka sa kojima se suočavaju, uz seksističko osporavanje talenta, fizičkih sposobnosti, razumevanja igre i mogućnosti napretka.

Jelena Polić jedna je od onih koje ruše barijere i tabue i svedoče u prilog tome da fudbal nije samo ''muška stvar''. Fudbalski sudija i igračica koja je već sa 23 godine iza sebe imala dva osnovana kluba (ŽFK Obilić i ŽFK Rad) aktivno se bori za to da odnos žena i muškaraca na travnatom terenu bude ravnopravan.

Njen put do reflektora fudbalskih stadiona bio je nesvakidašnji – od školskih dana tokom kojih se oprobala u košarci i rukometu, preko prve ljubavi atletike, pa sve do kopački i prvih koraka na fudbalskom terenu, koje je načinila zajedno sa sestrom bliznakinjom. Danas je zbog uloge potpredsednice ŽFK Rad često nazivaju najlepšim funkcionerom srpskog fudbala. Dugokosa brineta plavih očiju osvojila je srca kolega, navijača, saigračica i drugih fudbalerki, a sloganom ''Najlepše u gradu treniraju u Radu'' privukla je brojne devojčice u školu fudbala na Banjici. Priznaje da se suočavala sa negativnim komentarima i sujetom, ali kako sama kaže: ''Kada Jelena Polić nešto naumi, to i ostvari''.

- Ljudi vole da generalizuju, a mislim da sam ja svojim izgledom i ponašanjem pokazala da žene u fudbalu ne moraju biti muškobanjaste. Moj inat, upornost i vera doveli su me do svega što sam postigla. Čelni ljudi Rada prihvatili su moj karakter i temperament kao nešto što ''tako treba'' i ukazali mi poverenje. Mislim da kao muškarac ne bih imala toliku toleranciju i dozvoljenu dozu kreativnosti. Međutim, nije lako. I dan-danas postoje ljudi koji na razne načine opstruišu moj rad i trud, ali ne shvataju da me kritike i napadi najviše motivišu.

Na pitanje kakav je odnos muškaraca i žena na fudbalskom terenu nije se dugo dvoumila oko odgovora – naravnopravan. Međutim, ono što je posebno raduje jeste činjenica da sve više devojaka dokazuje da mogu uspešno parirati muškarcima na svaku temu o fudbalu. Odatle i poruka devojčicama koje žele da se oprobaju u ovom sportu. 

- Ne dozvolite nikome da vam nameće svoje mišljenje. Težite ka onome što volite i bićete srećne. Zanemarite zlonamerne komentare i zapamtite da treba slušati svoje srce. Ako su vaši roditelji trenirali odbojku, karate ili recimo košarku, ne znači da to treba i vi da radite. Rad je klub koji svima pruža šansu pa tako sve devojčice i devojke, bilo kojih starosnih granica, kod nas mogu dobiti priliku da treniraju. Koncept je baziran upravo na tome da je fudbal igra za sve – tvrdi potpredsednica kluba sa Banjice.

Za razliku od Sian Mejsi, Jelena nije doživela da neko javno osporava njen autoritet fudbalskog sudije. Ipak, neprijatnih situacija je itekako bilo. 

- Na početku sudijske karijere jesam doživljavala neprijatnosti. I sama sam znala da odreagujem jako impulsivno, svađalački nastrojeno, a to jedan sudija ne bi trebalo da radi. Dobrom pamtim jednu situaciju iz Kneževca, sa utakmice petlića. Jednom dečaku sam pokazala žuti karton, a posle utakmice me je verbalno napala njegova majka. Vređala me je i poručila da treba da se držim kuhinje. Odgovorila sam joj da je ona ipak ta kojoj je mesto u kuhinji, jer je ona majka a ja devojka od 20 godina. Zanimljivo, njen muž je stao na moju stranu i usledio je ne baš prijatan konflikt između njih dvoje – ispričala je ona, a potom dodala da je bilo i lepih trenutaka kada su joj tokom cele utakmice navijači pevali i skandirali. 

Kada su shvatile da i one mogu da ''zabiju'' glavom posle kornera, zatresu mrežu iz slobodnjaka i ''skinu pauka'' sa ivice šesnaesterca, pripadnice ''nežnijeg'' pola zaputile su se na petoparac. U zemlji u kojoj postoji samo studentska liga, uspele su da oforme žensku reprezentaciju u malom fudbalu (futsalu). Bez postojanja ijednog registrovanog kluba, Srbija se ovog leta našla u Grupi 4 kvalifikacija za Evropsko prvenstvo zajedno sa Portugalom, Češkom i Finskom. Tri poraza udaljila su je od smotre najboljih ekipa Starog kontinenta, ali je ova grupa entuzijasta, predvođena selektorom Dejanom Majesom, ispisala istoriju po nekoliko osnova – univerzitetski tim je postao reprezentacija (sve igračice su studentkinje ili su nedavno diplomirale), zabeležen je prvi nastup, prvi gol, prvo pojavljivanje na međunarodnoj sceni...

Formiranju ženske futsal reprezentacije znatno je doprinela futsalerka Fakulteta organizacionih nauka Marija Armuš. Ona je 2015. godine postala prvi licencirani ženski futsal trener u Srbiji i već tada je počela njena misija – da ostavi lični pečat i ispiše istoriju pod reflektorima koji ''život znače''. Poput Jelene, svojom atraktivnom pojavom i energijom koja pleni razbila je brojne stereotipe. 

- Sa 11 godina sam počela da treniram fudbal, a početkom studija prešla sam na futsal. Mama nije bila oduševljena što pored dva sina kćerka igra fudbal, tata je apsolutno nezainteresovan za taj sport, pa je tako celoj rodbini ostala enigma odakle tolika ljubav sa moje strane. Svakodnevno se ličnim primerom borim sa stereotipima, trudim se da pokažem da devojka može žestoko da igra fudbal i da izgleda ženstveno. Čak je tokom priprema sa futsal reprezentacijom trener podržao ideju da deo tradicije pred utakmicu bude lakiranje noktiju celoj ekipi i peglanje kose. Kada je struka u pitanju, kako bih kao devojka bila što kompetentnija ne propuštam utakmice Prve lige u muškoj konkurenciji, vodim treninge i savetujem se sa iskusnim trenerima. Razbijala sam stereotipe i kao žena koja je diplomirala informacione tehnologije, koje opet važe za ''muški posao'' – rekla je Marija.

Kao osnivaču i kapitenu nacionalnog tima pripala joj je i čast da postigne prvi gol za Srbiju u istoriji ženskog futsala. Subota, 25. Avgust 2018. godine, ostaće upamćena kao dan kada je ženski nacionalni tim odigrao prvu međunarodnu utakmicu, a Marija Armuš posle 307 sekundi susreta sa Slovenijom postigla prvi gol ikada. 

- Kao neko ko je od učlanjivanja u ekipu fakulteta došao do dresa reprezentacije, mogu da kažem da nisam znala za prepreke, već su to bili usputni podsticaji da idemo u dobrom smeru.

Posle ''premijere'' u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo ostvario se njen veliki san. Nije mogla da sakrije emocije, pa je uz ekipnu fotografiju na društvenim mrežama dodala stihove iz Balaševićeve čuvene Uspavanke za dečaka: ''Pričaće ti o plovidbi ti što nisu sidro digli. Tvrdiće sa čudnim sjajem da sam drhtao pred zmajem. Al' ti slutiš otkud bore, trnje se u oku diglo. Olujno je tamo gore gde nas nije puno stiglo''.

O tome koliki je podvig bio ''ni iz čega'' oformiti nacionalni tim govori i Jovana Jevremović, Marijina saigračica sa FON. 

- Tada sam bila najponosnija što se bavim ovim sportom – poručuje Jovana, koja se nalazila na Majesovom proširenom spisku reprezentacije. 

Njen put do petoparca takođe je počeo od travnatog terena. Ljubav prema fudbalu nasledila je od tate, a podrška porodice bila joj je najveći podstrek da nikada ne odustane od svojih ambicija.

- Neka od prvih sećanja mi i jesu sa turnira na kojima sam gledala tatu. On me je i odveo na prvi trening. Moguće da sam zbog toga, još kao mala devojčica igrala fudbal na ulici sa ostalom decom, ali sam zvanično krenula da treniram tek sa nekih 15 godina, kada sam upisala srednju. Tata me je samo jednog dana odveo na trening ŽFK Požarevca. Do tada sam samo sa drugarima igrala u školi i kraju. Nisam bila svesna da ženski fudbal postoji, uživala sam u takoreći dečijoj igri i čistoj ljubavi prema ovom sportu. Iako je drugarima super delovalo što treniram fudbal, dečaci ti daju da igraš ako im fali igrač, u suprotnom će izabrati nekog ''svog'' - priznaje da se od malih nogu susretala sa diskriminacijom. 

Što se tiče stereoptipa o ženstvenosti kada su u pitanju fudbalerke, popularna Jocka ima jasnu poruku: ''Ko me zna – nema ih, ko me ne zna – odmah se razuveri''. Iz njenog ugla, daleko veći problem predstavljaju neadekvatni treneri i nekorektne situacije sa kojima se susreće svet sporta uopšte.

- Nažalost, dok sam trenirala bilo je mnogo onih ''guranja sa strane'', ali to se dešava i u muškom fudbalu i ostalim sportovima. Treneri ne mogu prema devojkama/ženama imati isti stav, ženskim ekipama treba poseban pristup, a nema puno trenera koji to mogu da im priušte. Klubovi ne brinu o tome, bar ne prema mom iskustvu.

Odnos sa muškim kolegama? 

- Jedna reč – ironičan. S jedne strane im se sviđa što se bavimo istim sportom, družimo se i podržavamo, ali kada bih zagledala dublje čini mi se da su i oni mišljenja da smo amateri i da ne možemo biti na njihovom nivou ni u kakvom smislu – zaključuje Jovana.

Pozitivan primer svetu sporta daje specijalizovana društvena mreža ''Sportifiko''. Ova internet platforma omogućava perspektivnim sportistima i trenerima da kreiraju ličnu statistiku, beleže svoj učinak, dele golove i najbolje poteze, postavljaju fotografije i međusobno komuniciraju. Ovaj startap osnovan je 2016. godine, za sada je namenjen fudbalerima i fudbalerkama, a nedavno je uvršten među šest najatraktivnijih društvenih mreža koje menjaju svet u izboru prestižnog američkog časopisa i portala Enterprenuer. 

Ruža Ilić, član ''Sportifiko'' tima i fudbalski sudija, jedna je od retkih dama koje ćete sresti u ulozi novinara pored fudbalskog terena. Na Svetskom prvenstvu u Rusiji, održanom ovog leta, bila je ''usamljena'' među mnogobrojnim muškim kolegama. Kako sama tvrdi, bilo je to više nego pozitivno iskustvo jer se ''nikada ranije nije osećala zaštićenije''.

- Momci, kada primete da pored sebe imaju koleginicu koja znanjem i energijom, a posebno sposobnošću može da im parira, koja je pri tom "ortak" i hoće da pomogne, jako pozitivno reaguju. Naravno, kroz svoju karijeru, pre svega fudbalskog sudije, nailazila sam na razne predrasude, ali toga je sve manje. To je nešto što ne možemo iskoreniti, ali ličnim primerom možemo ublažiti. Mada, ako pogledamo realno oko sebe i žena hirurg je tretirana na isti način, pilot, vojno lice, kako da to ne bude slučaj u sportu, posebno fudbalu?

Kada je u pitanju ženski fudbal u Srbiji, Ruža izdvaja brojne probleme sa kojima se ova grana sporta susreće u našoj zemlji, a koji čine da ''kao društvo nazadujemo''.

- Lično mislim da sav progres koji je napravljen prethodnih godina i sva ekspanzija koja je nastala počinju da padaju u vodu. Glavni razlog za to je nezainteresovanost krovnih institucija za ženski fudbal, zatim ljudi u klubovima koji ni znanjem, a ni rezultatima ne zaslužuju da budu gde jesu i što je sistem organizacije ženskog fudbala, lige, suđenja, na jako niskom nivou. Nisam pesimista jer imamo jako talentovane devojke i devojčice, koje žele da se bave fudbalom ne samo aktivno već i profesionalno kao sportske radnice i to mi daje veru da ćemo se vratiti na fazu progresa – ističe ona.

''Sportifiko'' se na sportskom nebu izdvaja po tome što ne ostavlja prostor za diskriminaciju. Statistika fudbalera može se videti i na specijalizovanom sajtu ''Transfermarkt'', dok je za devojke ova društvena mreža za sportiste jedina platforma putem koje one mogu izgraditi jedinstvenu sportsku biografiju i dobiti na kredibilitetu.

- Činjenica da promocija članova ''Sportifiko'' društvene mreže i njihovih rezultata ne zavisi od uspeha, lige, nivoa, pola, već dovoljno svedoči da su dame kod nas podjednako cenjene. U prilog tome koliko su devojke prepoznale našu iskrenost kada je posvećenost njima u pitanju govori to što su za sada, tokom trajanje aktuelnog takmičenja za tim sezone, one u prednosti jer su od 6 članova izabranog tima koliko ih imamo do sada, samo dvojica muškarci, a sve ostalo devojke – navodi Ruža.

Upravo je Ruža Ilić pre dve godine imala priliku da u Srbiji intervjuiše Anu Noe, instruktorku FIFA i prvu ženu sa titulom doktora nauka iz oblasti fudbala u Belgiji. U moru dobro poznatih fudbalskih fraza, poput onih da je ''lopta okrugla'', ''mreža začarana'', a da igrači ''ostavljaju srce na terenu'', i dalje snažno odzvanjaju njene reči: ''Fudbal nije muška igra koju igraju žene''.

Foto: Privatna arhiva