ODLAZAK BOŽIJE MILJENICE: Neispričana priča Nikolete Milijančević

Kada sam prvi put gledala Nikoletu Milijančević kako igra odbojku, znala sam da ću jednoga dana pisati o njoj. Mislila sam, međutim, da ću kroz svoje tekstove veličati njene uspehe i medalje, a ne čuvati je od zaborava

Piše: Ana Tomić

Ako bih napisala da je Nikoleta izgubila najvažniji meč u svojoj karijeri, samo bih upotrebila kliše. Niki nije čak ni dobila priliku da odigra meč života. Nije stigla ni da navuče štitnike, obuje patike i izađe na teren, a Nebeski sportski komitet je već proglasio pobedu u svoju korist, zvaničnim rezultatom. Da je dobila priliku da se bori na mreži, sigurna sam da bi izašla kao pobednik.

Nadam se da posle ove nebeske nepravde kakvu svet sporta ne pamti u novijoj istoriji nije odustala od odbojke. Mada, tek joj je 17 godina, mlada je. Možda je srela Radivoja Koraća i Harisa Brkića na nekom košarkaškom terenu, pa rešila da se oproba u basketu, a možda je uz Dragana Mancea i njegove proslave golova zavolela fudbal. Ko će ga znati… Sa onakvim duhom i energijom mogla je da bude i šahistkinja, skijašica ili balerina, opet bi pokorila svet!

Nikoleta Milijančević preminula je 20. novembra 2016. godine, kada joj je bilo tek 17 godina. Svega nedelju dana ranije, u dresu odbojkaškog kluba Omladinac iz Novih Banovaca, odigrala je svoju poslednju utakmicu, a sa druge strane mreže bila je beogradska Roda. Niki je posle osvojenog prvog seta zamolila trenera da je izvede jer se nije osećala dobro. Omladinac je u drugom setu počeo da gubi, a ona je insistirala da ponovo uđe u igru i pomogne ekipi. Međutim, nije izdržala više od pet poena na terenu.

Sve što je osećala pre utakmice bili su simptomi obične prehlade – bol u grlu, kijavica i kašalj. Koristila je sprejeve i septolete za grlo i bilo joj je bolje, a onda je primetila male modrice na zglobovima. Već u utorak, tri dana nakon meča, zadržana je na Institutu za majku i dete zbog izuzetno loših rezultata krvi. Broj leukocita je bio toliki da aparati nisu mogli da ih izmere, već su lekari morali to da urade ručno. Tog dana je imala 333.000 leukocita, a leukemija se dijagnostikuje već sa 20.000. Sve što su doktori smogli snage da izgovore bilo je: ,,Neka vam je Bog u pomoći”.

Nikoletu sam, naravno, upoznala prateći odbojku. Bila je pozitivna, vedra i uvek nasmejana devojčica. Tepali su joj Niki, Džoni, a najčešće Coka – iz milošte. Odbojku je počela da trenira sa osam godina u Asu iz Batajnice. Svega mesec dana provela je u školici odbojke, a treneri su već odlučili da je prebace u selekcije. Smatrali su da je previše talentovana i želeli su da joj daju prostora da brže napreduje. Početkom srednje škole prešla je u Vizuru, a odatle u Omladinac. Živela je za odbojku, treninge i takmičenja. Plašila se da neće dovoljno porasti, pa je pila riblje ulje. Nosila je broj 13 na dresu jer je mnogo volela Bogdana Bogdanovića. Zbog tzv. pištolja na stomaku nosila je XXL veličinu, da bi joj na utakmicama bilo komotno. Maštala je da jednog dana zaigra za seniorsku reprezentaciju Srbije i osvoji Olimpijske igre, a velika želja bila joj je i da nastupa za neki italijanski klub.

O Nikoleti je za Sport Libero govorila najhrabrija mama na svetu Olivera Milijančević. Da sam u tekstu pomenula svaki put kada smo tokom razgovora zaplakale, verovatno ništa sem toga i ne bih morala da napišem.

Olja je bogata žena, rodila je četiri deteta – Nikoletu, Nađu, Nikona i Novaka. Nađa ima 17 godina i juniorska je šampionka Srbije, Balkana, Evrope i sveta u kik-boksu. Nikon ima osam i nedavno je počeo da trenira odbojku, dok je Nole tek napunio šest godina. Olivera živi sama sa njima, dok muž radi u Moskvi, a na prste jedne ruke mogu se nabrojati utakmice i turniri njene dece koje je propustila. Ni sama ne zna koliko zlata uobličenog u medalje ima u kući.

Smrt kćerke nikada neće preboleti, ali nije joj teško da o njoj govori. Naprotiv, Olja to ponosno radi svakoga dana. Kaže da je najviše boli kada drugi ne govore, a smisao njenog življenja sada je da ne dozvoli da se Coka zaboravi. Pored toga, ima još tri osmeha koje mora da izvede na pravi put.

Nikoleti nisu odmah rekli da boluje od leukemije. To joj je dan nakon hospitalizacije saopštio doktor, uverivši je da se ta bolest da izlečiti i da treba ići dan po dan, korak po korak ka izlečenju.

,,Nakon što je doktor izašao iz sobe, zatražila je da bude sama neko vreme i da odem napolje da popušim cigaru. Kad sam se vratila rekla mi je: 'Dobro, imam leukemiju. Hoće li mi otpasti kosa'? Rekla sam joj da će morati na hemoterapije i da će otpasti, ali će posle izrasti nova, još lepša. Najviše ju je mučilo kako će to svima da kaže.Više se brinula za druge, kako će oni to podneti i prihvatiti, nego za sebe samu. Nije želela da se rastuže zbog nje”, započinje priču Olivera.

Od prvog dana na odeljenju hematoonkologije Nikoleta je bila pod intenzivnom terapijom. U petak je njen doktor, pre polaska kući, svratio da je vidi. Bilo je sunčano i rekao joj je da ne mora da bude u sobi, da izađe napolje i iskoristi lep dan. Pozvao je sestre da je isključe sa infuzije, a ona ga je pitala kakvi su rezultati analize krvi koja joj je tog jutra rađena. Nažalost, broj leukocita se sa 333.000 povećao na 390.000 uprkos citostaticima koje je dobijala. Pozdravio se sa Cokom i rekao: ,,Vidimo se u ponedeljak”.

,,Kada sam se posle preispitivala stekla sam utisak da je znao da neće doživeti ponedeljak. Tog dana sam joj pomogla da se okupa i opere kosu. Isplela sam joj i kikice…znaš one što je uvek volela da nosi. U petak joj je došao i tata, da ostane sa njom, a da ja na kratko odem kući, operem veš, uradim nešto i vidim dečake. Već su počeli da pitaju zašto Nikolete i mene nema. Tog dana je baš bila srećna. Došla joj je i drugarica pa su sedele malo napolju. Rekla mi je da joj se javio Luka, jedan momak iz našeg kraja u kog je dugo bila zaljubljena, i rekao joj da u subotu dolazi da je vidi”, nastavlja Olja.

Nikoleta ni tih dana nije klonula duhom. Ona je bila ta koja je tešila druge i pričala da će sve biti u redu. Molila je da joj ne kupuju zdravu hranu nego, ako joj već donose nešto, da joj kupe šiš. Umela je čak i tada da nasmeje sve oko sebe.

,,Kada sam u petak otišla na kratko kući, nisu prošla ni tri sata a ona je počela da mi šalje poruke da požurim. Zvala me je i rekla: 'Tata me tera da jedem nar i ona govna zdrava, ne mogu više da ga trpim. Ajde, molim te, požuri. Ponesi pincetu, kao majmun sam'. Ja sam već tada u njenom glasu primetila da nekako mumla. Kada sam stigla u bolnicu, već je bilo veče, negde oko devet sati. Videla sam da priča na jednu stranu, a ubrzo mi je rekla i da me slabije čuje”, priseća se Olivera.

Doktori su zbog takvih simptoma odmah posumnjali na izliv krvi na mozak. Doneli su kolica kako bi je odveli na odeljenje neurologije. Ispostavilo se da je izliv zahvatio nezgodan režanj i morali su da je uvedu u veštačku komu. Odatle je Nikoleta prevezena na Klinički centar, gde je kasnije i preminula.

,,Legla je na ta kolica, a meni nisu dali da krenem sa njom. Pogledala me je samo i prošaputala; 'Plašim se'. Već skoro da nije mogla ni da priča. Toliko mi je krivo što su joj to bile poslednje reči, a nikada se ničega nije plašila. Kada su došli da mi saopšte da su je uveli u komu, doktorka me je pitala da li želim da je vidim pre nego što je prebace na Klinički. Stvarno nisam htela u takvom stanju da je zateknem. Ona me je samo pogledala i rekla da bi bilo bolje da uđem. 'Nije ništa strašno, ona samo spava. Moj vam je savet da uđete', izgovorila je to kao da je znala da je posle toga više nikada neću videti”.

U subotu su Niki otkazali bubrezi. Premeštena je u šok sobu i priključena na aparat za dijalizu. Doktori su rekli da će naredna 24 sata biti ključna, ali su šanse za njeno ozdravljenje bile male.

,,Suprug i ja smo tog dana, pre odlaska u bolnicu, svratili u crkvu. Njeno stanje nije išlo nabolje i nismo mogli da je vidimo. Uveče sam oko pola 12 zaspala sa dečacima, nisam više mogla da stojim na nogama od nespavanja. Oko jedan sam se trgla, probudilo me je strašno lupanje srca u grudima. Samo mi je kroz glavu prošlo: 'Joj, Bože, samo da ja sad ne dobijem infarkt kada sam Coki najpotrebnija'. U nedelju smo došli u bolnicu i čim nas je neka doktorka pozvala u kancelariju znala sam da ništa lepo neće da nam kaže”, govori Olja.

Nikoleta je te nedelje preminula. Na izveštaju koji je porodica Milijančević dobila piše da joj je srce stalo noću, u jedan sat i pet minuta. Sahranjena je na Novom bežanijskom groblju, u sredu 23. novembra, a na sahrani je bilo toliko ljudi da nisu svi stigli ni da uđu u kapelu i pozdrave se sa njom poslednji put.

,,Prve osobe koje su došle da nam izjave saučešće ja sam izbacila napolje iz kuće. Jednostavno nisam mogla da poverujem da je više nema. Kada sam joj na sahrani ubacila loptu u raku svi su počeli da vrište, a meni je od tog trenutka bilo mnogo lakše. Pomislila sam kako sada ima sve što joj je potrebno i može mirno da ode”.

Kada sam poslednji put videla Coku slavila je bronzanu medalju koju je osvojila igrajući za Sportsku gimnaziju na odbojkaškom Svetskom školskom prvenstvu u Beogradu. Bilo je to svega pet meseci pre njene smrti, a lepši osmeh od onog koji je nosila tog dana ne bih mogla da pamtim. Ne zaboravljam ni dve kikice koje su joj tada bile ispletene, skroz uz glavu.

,,To prvenstvo je bilo nešto najlepše što joj se desilo u životu. Mnogo je bila srećna, došla je kući promukla od pevanja. Strašno je volela muziku, zezanje, izlaske…obožavala je da peva. Nije baš imala sluha, ali je stalno pevala, pogotovo u kolima. To mi najviše nedostaje. Znaš, kad se uželim njenog lika ja gledam slike. Kada se uželim glasa pustim video klipove, ali tu njenu pozitivu ništa ne može da mi zameni. Onog trenutka kada se vrati iz škole, otvori vrata i kaže: 'Gde si, madre', meni kao da je neko upalio svetlo u mraku”, priča Olivera.

Na Nikoletu je najviše podseća Nikon. Kaže da ima istu tamnu kožu i oči, čak ima iste noge kao ona, kolena, stopala, šake... Imaju i istu gestikulaciju, karakter, osmeh. Nedavno je počeo da trenira odbojku u Asu iz Batajnice i želi da nosi broj 13, baš kao i ona.

,,Kao da je Coka ušla u njega! Gledam ga skoro na nekom treningu, a on briše nos dresom, kao što je ona uvek radila. Imala je veliku želju da i on igra odbojku, već kada je imao tri godine smarala ga je non-stop da radi čekić i prste.  Ona je uvek bila ta koja i sa temperaturom i stomačnim virusom ide na trening. Iz škole je umela da pobegne samo tako, ali da propusti trening – to nikad. Isto to sada radi Nikon. Bukvalno me moli da ga pustim i odvezem na trening, iako ima temperaturu”.

Niki je obožavala da gleda komedije. Od muzike je naročito volela Zdravka Čolića, a omiljena joj je bila njegova Jednom kada ti se meni vratiš. Volela je i Svirajte noćas samo za nju od Tome Zdravkovića, a sada stihovi tih pesama često bivaju posvećeni baš njoj. Bila je zaljubljiva, a najviše su joj se zbog visine dopadali košarkaši.

Olja joj je bila mama, najbolja drugarica i najveća podrška na tribinama.

,,Coka i ja smo bile strašno vezane, ne samo kao majka i kćerka. Zajedno smo išle čak i u bioskop. Nakon što se sve to desilo mesecima nisam mogla da gledam odbojku čak ni na televiziji. Nisam imala hrabrosti da zakoračim u bilo koju salu. Za sve ove godine propustila sam samo jednu njenu utakmicu u Jagodini. Njena ekipa je tada izgubila u finalu turnira, a Nikoleta je proglašena za MVP-ja. Plakala je kada je primila nagradu jer ja nisam bila tu da to vidim. I nisam odgledala onaj poslednji set koji je odigrala jer sam kasnila na utakmicu, Nađa je pre toga imala meč i nisam stigla na vreme. Tata od jedne njene drugarice je snimao celu utakmicu i imam sve na disku, ali još nisam pogledala, to ne mogu. Pustiću ga nekad, kada budem bila spremna. Sada nisam”, priznaje Olivera.

Nikoleta je bila jako pobožna. Često je išla u crkvu i stalno je nosila krstiće oko vrata. Obožavala je malu decu i bila ponosna što je starija sestra.

,,Tog dana kada je umrla nekako sam se posvađala sa Bogom. Nisam mogla da se pomirim sa tim da je dozvolio da umre. Nisam htela više da idem u crkvu, nisam želela čak ni popa za sahranu, ali sam morala da ga zovem da bih njoj ispunila želju. Posle nekog vremena čula sam za emisiju u kojoj su intervjuisali ženu koja je najbolji patolog u Kliničkom centru. Na pitanje kako bi volela da umre ta doktorka je rekla: 'Ako bih mogla da biram umrla bih u nedelju, u snu, jer tako umiru Božiji miljenici'. Coka je baš tako umrla. A onda posle razmišljam da se možda zato što ima Boga i nije mučila. Nije patila, ničega nije bila svesna, jednostavno je zaspala”.

Nikoleta Milijančević danas živi kroz sve one koji vole odbojku, ne izostaju sa treninga i maštaju o osvajanju Olimpijskih igara. Oni koji su je poznavali tvrde da nikada zapravo nije ni otišla i da osećaju da je tu. Čuje sve što joj govore, drži pridike u svlačionici i uđe kad zatreba da preokrene meč. Baš kao pravi kapiten. Živi u mislima, stihovima i pesmama, a možda samo spava, baš kao što kaže ona čuvena Disova.

,,Možda spava sa očima izvan svakog zla,

Izvan stvari, iluzija, izvan života,

I sa njom spava njena, neviđena lepota;

Možda živi i doći će posle ovog sna.

Možda spava sa očima izvan svakog zla”.

Niki, znam da si mrzela patetiku, a poprilično sam sigurna da nisi bila ni neki ljubitelj Disove poezije. Nadam se da ćeš moći da mi oprostiš što tekst završavam ovako. Ponele su me emocije, izvini.

FOTO: Privatna arhiva

PROČITAJTE JOŠ:

MRŠULJA I POPOVIĆ: Sport nam je uvek spajao puteve!

SPORT LIBERO - Dom šampionskih priča!

PARTIZANU ROĐENDANSKO SLAVLJE, ŽELEZNIČARU PEHAR