MRŠULJA I POPOVIĆ: Sport nam je uvek spajao puteve!

Bivši rukometaši Partizana govorili su iskreno o svom prijateljstvu, igračkom sazrevanju, teškim trenucima u karijeri, ali i odricanjima i uspomenama koje će pamtiti do kraja života

Piše: Ana Tomić

Manu Đinobili i Luis Skola su se na Olimpijskim igrama 2016. godine u Brazilu oprostili od košarkaške reprezentacije Argentine. Učinili su to proslavljajući 20 godina prijateljstva, tokom kojih su zajedno nosili plavo-beli dres Gaučosa. Kada su 1996. godine debitovali za mladu selekciju Đinobili je imao 19, a Skola 16 godina. Tada ni u najluđim snovima nisu mogli da naslute da će, posle dve decenije, u tom istom Brazilu u kom su se upoznali i postali cimeri poslednji put obući reprezentativni dres. I to na svojim četvrtim Olimpijskim igrama.

,,Mnogo se stvari promenilo u međuvremenu. Mnogo žurki, zlata, bronzi, srebra, frustracija... Prošlo je 20 godina’’, rekao je Đinobili, prisećajući se brojnih trenutaka koji su obeležili njegovu impresivnu karijeru.

Ako Igora Mršulju i Ivana Popovića pitate kako bi želeli da se oproste od profesionalne rukometne karijere, učinili bi to zajedno, poput Đinobilija i Skole. U istom dresu, sa istim grbom na srcu. Ako bi uz to mogli da biraju dres, odabrali bi reprezentativni, a ako ih zdravlje posluži, tada će proslavljati bar 40 godina prijateljstva.

Ivan je na prvi pogled jako harizmatičan i srdačan momak, voli da se smeje. Igoru je, sa druge strane, teže izmamiti osmeh. Šali se da ga zbog toga i zovu Mrki, ali obećava da će se za potrebe ovog teksta ekskluzivno nasmejati na fotografijama. 

Mrki i Pop doveli su nas na mesto na kom su napravili svoje prve rukometne korake. Klub ,,Studentski grad’’ bio je njihova početna destinacija, a upravo na otvorenim terenima istoimenog sportskog centra se već dugi niz godina rađaju prijateljstva, stvaraju šampioni i proslavljaju pehari. Sedimo sa momcima na betonskim tribinama rukometnog terena i zajedno gledamo njihove prve timske fotografije, medalje i dresove. Nije teško prepoznati ih na slikama. Ivan je najviši dečak na svakoj fotografiji, a čim nađeš njega sa Igorom je lako – on je odmah pored. Od svih slika koje smo zajedno pregledali samo na jednoj nisu zagrljeni.

,,Šta li nam bi ovde kad smo se razdvojili? Mora da smo se nešto pokačili’’, kroz šalu zaključuje Pop, pivotmen španskog superligaša Bidasoe.

Priča dva najbolja prijatelja počela je još u obdaništu. Tada, kao deca željna lopte i druženja, ni u najluđim snovima nisu mogli da naslute da će im sportsko zvezdano nebo neprestano ukrštati puteve. Međutim, momci priznaju da je njihova priča itekako mogla imati drukčiji epilog.

,,Ja se baš sećam Popa iz prvog razreda u osnovnoj školi ,,Ratko Mitrović”. Jednog dana su njegov stariji brat Žile i on doneli ragbi loptu i deca su se igrala sa njima. Završilo se tako što je jednom dečaku razbijena glava, a naravno Pop je kriv za to. Tad sam prvi put poželeo da se družim sa njim, da se ne bi meni isto dogodilo”, našalio se Igor, koji trenutno nastupa za holandski Volendam. Ni Ivanova prva sećanja o njemu nisu baš najpozitivnija.

,,Baš je nekako bio iritantno dete. Uvek je bio dobar u sportu, bilo da je to fudbal, košarka ili nešto treće. On se u suštini sam sa sobom igrao, a ostala deca su ga jurila da bi se igrala sa njim. Igralo se uvek gde on kaže i to me baš nerviralo. Nas dvojica smo u školi igrali samo sportove bez fizičkog kontakta, da se ne bi desilo svašta’’, uz osmeh priznaje Pop. On je posle prvog razreda promenio osnovnu školu, ali ovom dvojcu nije dugo trebalo da se ponovo sretne.

,,Trenirali smo basket zajedno sa nekih osam godina, ali svega nekoliko meseci. Pop je prešao na hokej. A onda sam ja posle određenog vremena, na nagovor drugara, otišao na svoj prvi trening rukometa i tu sam opet sreo njega. Prosto neverovatno da se posle istog obdaništa i osnovne škole, sasvim slučajno sretnemo i na košarci i rukometu. Naravno, nismo baš od početka bili najbolji drugari, ali naše prijateljstvo je uvek bilo kao da nas je neko drugi vodio, kao da nas je nešto spajalo. Vremenom smo postali prijatelji za ceo život’’, tvrdi Mrki.

Za Studentski grad ih vezuju najlepše uspomene. Kako sami kažu, tada im je bilo najvažnije da se druže i igraju. A uz naporne treninge i iskreno dečije drugarstvo došle su i  prve medalje.

,,Klub je tada većinom bio sačinjen od dečaka iz osnovnih škola sa Novog Beograda. Svi smo živeli blizu i bilo nam je važno samo da se družimo i provodimo leto zajedno na Bežaniji. Ostajali smo i posle treninga da se igramo, retko kad smo odmah išli kući. Kad si tako mali nemaš ti viziju da li ćeš se profesionalno baviti sportom. Tek s godinama se sve to iskristališe’’, priča Igor. Ivan, sa druge strane, ističe da su važnu ulogu u njihovom dečačkom i igračkom sazrevanju imali treneri.

,,Dosta nam je imponovalo što smo bili najbolja ekipa u Srbiji, a bili smo bukvalno deca okupljena iz kraja. Partizan je, na primer, u tom periodu skupljao najtalentovanije dečake iz svih krajeva Srbije, ali ni oni nisu mogli da nam pariraju. Za to je jako zaslužan naš prvi trener Miloš Simić. On je od nas napravio prave male vojnike, baš je bio dobar pedagog”, priseća se Pop.

,,Usadio nam je te neke principe koji nisu vezani samo za sport već i za život. Da budemo vredni, da ne krademo... Kad radimo sklekove, da ih ne radimo zbog njega već zbog sebe”, dodaje Mrki.

U ,,Studentskom gradu” je 2009. godine došlo do podele na dva kluba – jedan je zadržao staro ime, dok je novi oformljen pod imenom ,,Novi Beograd“. Te sezone Novi Beograd nije imao pravo da igra u istom rangu sa Studentskim gradom već je nastupao u Vojvođanskoj ligi, ali je igrao isključivo utakmice bez rezultatskog značaja. Partizan se još tada interesovao za Mršulju i Popovića, ali nije uspeo u nameri da dovede obojicu.

,,Igor i ja smo, zajedno sa većinom ekipe, prešli u Novi Beograd, ali je on ubrzo odlučio da ipak ode u Partizan. Iako me je stalno vrbovao da pređem, ja sam tada sa 15 godina imao privilegiju da igram za seniorski tim i uopšte ne žalim što sam ostao. Za tri godine smo se popeli tri ranga – od najnižeg do Prve lige. Stekao sam ogromno iskustvo igrajući sa starijim igračima, nikada se nisam pokajao što nisam odmah otišao na Banjicu”, ističe Ivan.

Početkom 2012. godine i Pop je obukao dres beogradskih ,,crno-belih”. Partizan je u tom trenutku, kao najbolji klub Srbije, igrao Ligu šampiona. Međutim, za mlade igrače u prvom timu nije bilo mesta.

,,Ta ekipa Partizana je bila najbolja rukometna ekipa iz Srbije u poslednjih 20 godina, siguran sam u to. Da je neko sastavio tim od najboljih igrača ostalih klubova iz Super lige, opet ne bi mogli da ih dobiju. Na svakoj poziciji je bilo bar dva vrhunska igrača, bukvalno nisi znao koga pre da uvedeš u igru. Mi smo bili svesni da za nas tu nema mesta. Nismo ni fizički stasali, ali nije baš lepo ni toliki period sedeti na klupi. Nismo imali pravu podršku od trenera, mada razumem da se tada oslanjao na iskusnije igrače jer je jurio rezultat. Jednostavno nije bilo sluha za nas mlađe”, smatra bek Volendama.

,,Nama je tada značilo makar da treniramo sa takvim igračima. Žargonski rečeno, nismo se ni ,,skidali”. Imali smo sreće da ubrzo zaigramo za Partizanov drugi tim i tamo dobijemo zasluženu minutažu. Za tri sezone smo se popeli tri ranga i došli do Prve lige – centar, bukvalno pred samu Superligu. Tada su Igora i mene zajedno sa još nekoliko igrača prebacili u prvi tim. Da smo ostali, siguran sam da bismo bili prvi i u toj Prvoj ligi”, tvrdi Pop.

Dolazak u prvi tim Partizana, međutim, bio je daleko od ostvarenja dečačkih snova. Klub je 2014. godine objavio da je u nezavidnoj finansijskoj situaciji i da neće moći da plaća igrače. To nije značilo samo da će ekipa, koju su uglavnom činili studenti i srednjoškolci, biti bez ikakvih prihoda, već i da će sami plaćati sportsku opremu i prevoz do Banjice i obezbeđivati sebi hranu kada se pođe na gostovanja.

Legendarni Nenad Maksić je te sezone u Partizanu započeo svoju profesionalnu trenersku karijeru. Iako u ekipi nije raspolagao zvučnim imenima poput onih koje su „crno-beli” imali 2012. godine, zbog jedne stvari je itekako morao da bude ponosan – trenirao je mlade momke sa velikim srcem.

,,Obojica se dobro sećamo sastanka kada su nam saopštili da neće biti para. To je na neki način i bilo pošteno sa njihove strane, iskreno su nam rekli kakva je situacija, bez lažnih obećanja, a mi smo odmah rekli da ostajemo. Jedino što nam je te sezone bilo obezbeđeno je prevoz za gostovanja, ali nismo marili. U tom trenutku smo bili presrećni što uopšte možemo da igramo za Partizan. Da možemo da vratimo vreme sto posto bismo uradili isto”, naglašava Mrki.

Dnevni list Sport je u septembru 2015. godine pisao o situaciji u kojoj su se našli rukometaši Partizana, a među intervjuisanima bili su i Popović i Mršulja. Nisam mogla a da ne podsetim momke na Igorovu izjavu, u kojoj je istakao da je navikao da sve deli sa saigračima. ,,Kada idemo na gostovanja, napravimo sendviče i razdelimo međusobno”, rekao je tom prilikom.

,,Ja sam zbog te izjave mnogo puta bio i podsmevan, mnogi su me zezali, ali je stvarno bilo tako”,  postideo se Mrki, koji je te sezone poneo kapitensku traku.

,,Moja mama je tad pravila najbolje sendviče. Njegova je isto pravila dobre. Moja sa suvim vratom, a njegova sa pršutom”, pohvalio se Pop uz široki osmeh, a potom dodao: ,,Meni i danas ljudi ne veruju kada im ispričam da nismo primali pare. Ja sam siguran da ne postoji generacija u istoriji Partizana koja je toliko volela klub kao mi i ta ekipa iz sezone 2014/15. Ja to potpisujem i iza toga čvrsto stojim! Iako smo iz Beograda, imali smo ponude da po Srbiji igramo u superligaškim klubovima za pare, ali smo ostali. Najviše mi je bilo žao kada dođu navijači i zamole te za majicu ili dres, a ti ne možeš da im daš jer imaš samo taj jedan’’.

Loša finansijska situacija nije se odrazila na želju i volju igrača da ostvare dobre rezultate. Partizan je tu sezonu završio kao treća najbolje rangirana ekipa posle odigranog plej-ofa, iza Metaloplastike i šampiona Vojvodine. Igor i Ivan ne žale što su se u tom periodu odrekli novca, jer ono što su dobili zauzvrat ne može da se kupi.

,,Te teške situacije, kao što je tada u Partizanu bila nemaština u novcu, povezuju ljude mnogo više nego da smo imali svega u izobilju. Sve je mnogo iskrenije, pomažeš koliko možeš, nađeš se drugu u nevolji… Mislim da to mnogo više vredi nego da smo svi dobijali po 5.000 evra u tom momentu. Od kako smo počeli da igramo u inostranstvu vidimo ljude koji imaju svega, pogotovo novca, ali nisu iskreni prijatelji jedni drugima. To je prva stvar koju svako primeti kada ode u inostranstvo. Mi i danas, kada posle nekoliko godina sretnemo drugare iz Studentskog grada ili Partizana, izljubimo se i ispričamo kao da nikada nismo prestajali da se družimo. Ta prijateljstva koja smo napravili igrajući rukomet su, po mom mišljenju, vrednija i od karijera i od svega”, naglašava Mrki.

Ivan je tokom leta 2016. godine postao član španske Bidasoe, koja se tada vratila u elitni ASOBAL. Igor se u Humskoj zadržao još jednu polusezonu, da bi krajem januara 2017. prihvatio ponudu holandskog superligaša Volendama. Prvi inostrani angažman doneo je momcima nove izazove, kako na terenu tako i u životu. Pored kurseva jezika koje intenzivno pohađaju, obojica su morali da nauče da kuvaju, a ne kriju da često razmenjuju kulinarske savete.

,,Ja sam patentirao jedan trik za pripremu mesa. Cele prošle sezone sam pržio meso i to mi je predstavljalo veliki napor. Dođem posle treninga, pržim, pa još ono ulje…strašno. Onda sam shvatio da mogu da stavim meso u rernu na 200 stepeni nekih 20 minuta i to sve bude gotovo. To je meni toliko značajno bilo, a sad sam već prešao na viši nivo. Ne prljam više pleh nego stavljam meso na rešetku. Naravno, operem je jednom u dva meseca’’, kroz smeh priča Pop.

Igor priznaje da je ovaj ,,patent’’ i za njega bio veliki korak napred. Na njegovom meniju najčešće su testenine, a kao specijalitet izdvaja karbonara sos – naravno, iz tegle. Obojica dele stan sa saigračima, ali bi voleli da se u skorijoj budućnosti potpuno osamostale.

,,Prija ti za početak kada imaš nekoga, a tek si došao u stranu zemlju. Ja sam bio baš razmaženo dete, ništa nisam znao da kuvam i spremam. Da operem ili ispeglam stvari, ne daj Bože. Sad već kako godine odmiču, i Pop i ja  razmišljamo da počnemo da živimo sami, da imamo neki svoj mir. Voleli bismo da porodice mogu da nam dođu i ostanu po mesec dana, a ne da ih viđamo samo kada su pauze’’, iskreno će Mrki.

Sada kad se uloženi trud i odricanja konačno isplaćuju, ovi momci još više cene sve ono što su im roditelji pružili. Skromno priznaju da ih i dalje usrećuju male stvari, ali neke trenutke nikada neće moći da izbrišu iz sećanja.

,,Odricanja se možda neće isplatiti onda kada vi to želite, ali ako verujete jednoga dana sigurno hoće. Nikada neću zaboraviti matursko veče po završetku srednje škole. Nisam hteo dugo da ostanem jer smo sutradan išli u Lazarevac na gostovanje Kolubari. Došao sam samo da ispoštujem profesore i drugare, nisam se čak ni opustio, ništa nisam popio. Otišao sam ranije u krevet da bih bio spreman za put. Tu utakmicu nisam ušao nijedan jedini minut i to ću uvek da pamtim. Ni na ekskurzije uopšte nisam išao jer bih u tom slučaju propustio treninge. Svi moji drugari kažu da će takve uspomene iz srednje škole doživotno da pamte, a ja sam žrtvovao to neko sećanje da bih na utakmicama ušao možda pet minuta’’, priseća se nekadašnji pivotmen Partizana, ali dodaje da ne žali jer su te godine bile najvažnije za njegov razvitak.

Kada su u pitanju materijalne stvari, raduje ga što je konačno, kako kaže, ,,svoj čovek’’.

,,Nekome će možda zvučati smešno, ali meni sad toliko znači što ja mogu da odem i platim sebi kafu, jer sam te pare sam zaradio.  Nisam priuštio sebi nešto veliko kao što su kola, ali sam sebe izdržavam i to je za mene ogroman korak”, priznaje Pop.

Danas je iza ovog dvojca 17 godina prijateljstva i veliki broj uspomena i medalja. Koliko su nerazdvojni svedoči i činjenica da su promenili brojeve na dresovima kako bi stajali jedan pored drugog dok ih predstavljaju na početku utakmica.

,,Pop je na početku na dresu nosio broj 28, a ja 15. Kada je sezona 2014/15. trebalo da počne došao nam je novi trener Nenad Maksić i mi smo znali da nas čeka novi početak, nova prilika i želeli smo da i mi nešto promenimo. On je tada rekao da bi voleo da nosi broj 33 na dresu, a ja sam rešio da uzmem 34, da bismo uvek bili jedan pored drugog. I sada u novim klubovima nosimo te brojeve i zadržaćemo ih sigurno do kraja života’’, tvrdi Igor i otkriva da im je želja da uskoro ponovo zaigraju u istom klubu.

,,Sad tek vidim koliko je Pop značio za mene u rukometu, a pretpostavljam i ja za njega. Uvek smo igrali jedan za drugog. Sad kad igram sa drugim pivotmenima vidim koliko mi fali. On je jedan od igrača koji je uvek više mislio na druge nego na sebe. Voleo bih da mu se jednom na neki način odužim za bar milion golova koje mi je namestio’’, dodaje bivši kapiten crno-belih.

,,Ja sam siguran da ćemo, ako Bog da, uskoro ponovo igrati zajedno. Baš imam neki osećaj”, priča Ivan.

 Momke sada očekuje nova polusezona i nova šansa za dokazivanje u ,,belom svetu”. Rastajemo se s pogledom na teren na kom su počele njihove karijere, ali i prijateljstvo.

,,Ako nas zdravlje posluži kao Skolu i Đinobilija, igraćemo bar još 15 godina. Nećemo se žaliti ako bude tako”, uz široki osmeh poručuje Pop.

Mnogo se stvari promenilo u međuvremenu. Mnogo žurki, zlata, bronzi, srebra, frustracija... Proći će još mnogo godina, prvenstava, utakmica, ali jedno neće nikada – njihovo prijateljstvo.

Foto: David Damnjanović