SAN O PLASMANU NA SP: U kom pravcu leti kineska ,,bubamara"?

Stevan Vasiljević, mladi fudbalski trener iz Lazarevca, za Sport Libero blog govorio je o svom boravku i radu u Kini. Zemlja koju je samo Srbin uspeo da odvede na Svetsko prvenstvo u fudbalu mašta o novom plasmanu među najbolje reprezentacije sveta i svim silama se bori da taj podvig postane san brojnih mališana zaljubljenih u ,,bubamaru"

Piše: Ana Tomić

Karlos Tevez je 19. januara 2017. godine sleteo u Šangaj, grad čuda koji ga je u 32. godini života učinio najskupljim fudbalerom na svetu. Argentinac je prethodno potpisao ugovor po kojem je zarađivao 103.000 evra dnevno, 4.291 po satu, 72 po minutu ili 1,19 evra po sekundi. Iz Boke Juniors prešao je u Šangaj Šenhui i na listi najplaćenijih iza sebe ostavio Oskara, Lionela Mesija i Kristijana Ronalda.

Oduševljena masa na aerodromu je u tolikom broju dočekala svog heroja da Teveza u gomili fudbalskih zaljubljenika nije bilo moguće uočiti. Danas ga ista masa naziva plaćenikom i izdajicom jer je bivši fudbaler Mančester Junajteda, Juventusa i Mančester sitija okrenuo leđa Kinezima nakon što je u svoj džep stavio više od 20.000.000 evra i vratio se u Boku. Argentinac je u dresu šangajskog kluba zabeležio svega 20 nastupa i postigao četiri gola, a nedavno je izjavio kako je boravak u Kini za njega bio samo ,,sedmomesečni odmor”.

Stevan Vasiljević (28), fudbalski trener iz Lazarevca, jedan je od mnogobrojnih koje je ,,bubamara” odvela u daleku Kinu. Trbuhom za kruhom ili srcem za fudbalskom loptom? Vaske je jasan već na početku našeg razgovora – nije mu cilj da se okrene i ode već da ostavi trag.

,,Strani fudbaleri dolaze tu da Kinezima uzmu laku lovu. Baš kao što je Tevez rekao, da odmore od profesionalnog fudbala. Meni lično zarada nije na prvom mestu, kao ni rezultati, medalje i osvojeni trofeji. Voleo bih da u tolikoj zemlji stvorim bar jednog igrača koji će na visokom nivou igrati fudbal, makar za tamošnje uslove. Ne želim samo da okrenem leđa i odem”.

Vasiljević je trenersku karijeru započeo u lazarevačkoj Kolubari, gde je predvodio mlađe selekcije dečaka, a potom u istom gradu preuzeo ulogu trenera u ŽFK Borac. Put satkan od velikih snova i ljubavi prema fudbalu odveo ga je u Kinu, a grad Čengdu bio je njegova prva destinacija u najmnogoljudnijoj zemlji sveta. Iz glavnog grada pokrajine Sičuan preselio se u Maoming, grad na jugu države, u kom je danas trener kluba Easy Strikers.

,,Sam moj odlazak u Kinu bio je vrlo brzoplet. Dobio sam ponudu jednog dana, a već par dana kasnije sedeo sam u avionu. Uslovi za rad su fenomenalni i veliki broj naših trenera odlazi tamo. Klub u kom ja radim je u privatnom vlasništvu i treniramo dečake od pet do 16 godina”, priča Stevan.

Easy Strikers, pored Maominga, ima predstavništva u Šenženu i Fuđanu, a klub ima u planu da se u skorijoj budućnosti proširi na još 26 gradova. Mladi trener iz Lazarevca zajedno sa kolegom, Beograđaninom Darkom Pajovićem trenutno je zadužen za razvoj 110 dečaka u pokrajini Guangdong.

Kina se na svetsko prvenstvo u fudbalu jedini put plasirala 2002. godine kada su domaćini bili Republika Koreja i Japan. Da bi se ponovio uspeh koji je tada napravila ekipa predvođena Borom Milutinovićem neophodno je da se iz korena promeni sistem rada sa mlađim kategorijama, ali i mentalitet i pogled na sport, smatra Vaske.

,,Kinezi nemaju srca za bilo kakav sport, pogotovo fudbal, i to je njihov najveći problem. Nisu borci, nisu hrabri poput Japanaca i ostalih Azijata. Veliki problem za većinu njih predstavljaju i mala pluća, zbog kojih ne mogu da se izlažu nekom većem intenzitetu rada. Nisu mentalno jaki da to izdrže. Lako odustaju, brzo se zamaraju i koncentracija im je na vrlo niskom nivou. Mentalitet Kineza je takav da im je obrazovanje na prvom mestu, dok sport doživljavaju isključivo kao rekreaciju i nisu opterećeni profesionalnim uspehom. Deca su u školi od sedam ujutru do sedam uveče, uz jednu pauzu u trajanju od dva sata, a mnogi od njih i noćivaju u školi od ponedeljka do petka jer žive daleko. Jednostavno, fokusirani su na školu, a u takvom sistemu nema mesta za profesionalan sport. Koliko vole fudbal, toliko ne umeju da ga igraju”.

U klubu Easy Strikers jedna selekcija ima dva do tri treninga nedeljno jer deca zbog strogog obrazovnog sistema nisu u mogućnosti da češće treniraju. Kina je stoga nedavno uvela reforme, prema kojima svako dete koje nastupa za školski tim u nekom sportu dobija dodatni broj bodova za upis u srednju školu ili koledž.

,,To je izuzetno mali broj treninga ako želite da dođete do nekog profesionalnog nivoa. Njihovi vršnjaci u Evropi neretko imaju i po dva treninga dnevno. Pritom, kada pada kiša trening nam se odlaže, a ako je napolju hladno i duva vetar, znam da mi pola grupe neće doći. Slab im je imunitet i jednostavno ne žele da se razbole. Roditelji neke dece čak veruju da nije dobro ako im se dete oznoji na treningu. Što se tiče pomenute reforme, smatram da je to dobar potez. Kod njih je školski sport sada vrlo popularan, čak do te mere da roditelji vrše pritisak na trenere da im dete uđe u školski tim jer dobija ogroman broj bodova za dalje školovanje”, naglašava Stevan.

Veliku prepreku na putu ka profesionalnom bavljenju sportom mladi srpski trener vidi i u zaokupljenosti tehnologijom.

,,Što se tiče infrastrukture i tehnologije Kinezi su 1.000 godina ispred Evrope, ali kada je fudbal u pitanju onda su 1.000 godina iza. Tehnologija im je sve i uzela, oni kroz nju funkcionišu. Nigde ne mogu da se snađu bez mape, bukvalno je koriste na putu od posla do kuće. Ne interesuje ih da bilo šta zapamte, orijentacija u prostoru im je nikakva, periferni vid kao da nemaju. Da mogu da igraju fudbal tako što će sve vreme instrukcije primati putem telefona, oni bi ga tako i igrali”.

Neizostavan deo Stevanovog detinjstva bila je fudbalska lopta. Svaki veliki odmor provodio se na školskom terenu, a improvizovani golovi pravili su se od cigli i rančeva. Ni proslave rođendana nisu mogle da prođu bez fudbala. Detinjstvo dečaka koji uz njega prave svoje prve fudbalske korake na travnatoj podlozi umnogome se razlikuje od njegovog. 

,,Oni se ni ne igraju. Nećeš videti decu da se skupljaju ispred zgrade ili u školskom dvorištu, da u parkovima igraju fudbal, košarku ili neki drugi sport. Ja nisam mnogo dece video da se igraju na ulici. Klinci ne ostaju posle treninga da se druže, već odmah po završetku idu kući. Mnogi od njih se znaju samo preko treninga. Najtužnije mi je što ne znaju da se raduju, posle gola se ponašaju kao da se ništa nije ni desilo. Nema šta da ti čestitam, dao si gol i krećemo sa centra ponovo. Kolega i ja učimo decu da posle svakog pogotka treba da se raduju. Kinezi su jako zatvoreni, povučeni i hladni, ne pokazuju emocije, ali trenere mnogo cene i deca i roditelji, gledaju nas kao Boga. Pogotovo kada znaju da si došao iz daleke zemlje da bi učio njihovu decu”, ističe Vaske, dodajući da se mentalitet Kineza može poistovetiti sa ravnom linijom na aparatu koji meri srčanu aktivnost.

Fudbalski idoli dečaka u Kini najčešće su Ronaldo i Mesi, a po popularnosti ne zaostaju ni strani igrači koji nastupaju za Gvangžu Evergrande, čiji je trener Fabio Kanavaro, kao ni Hulk koji igra u Šangaju. Stevana je posebno iznenadilo u kojoj su meri njegove kolege i sugrađani upoznati sa srpskim fudbalom.

,,Gvangžu Evergrande je najpoznatiji klub u Kini, a tamo sada igra naš Nemanja Gudelj. Bio sam prijatno iznenađen činjenicom da Kinezi znaju za mnoge naše fudbalere, pogotovo reprezentativce. Naravno, teško im je da izgovore naša prezimena - za Nemanju Matića kažu Matiće. Upoznati su i sa igračima iz bivše Jugoslavije, pogotovo Zvezdinom zlatnom generacijom koja je osvojila Kup evropskih šampiona. Sa druge strane, skoro da ne poznaju kineske fudbalere. Jedan od njihovih najpoznatijih igrača je Vu Lej, koji igra za Šangaj i nastupa za reprezentaciju. Pratio sam ga i dok sam bio u Srbiji, dok sam gledao njihov fudbal. Dešavalo se da ga pomenem na treningu  i da niko od dečaka ne zna o kome je reč”.

Iako je fudbal u Kini daleko od evropskih standarda, Stevana raduje svaki uspeh i pomak napravljen sa dečacima koje trenira. Najponosniji je na jedno izgubljeno finale i male znake pažnje koje mu klinci upućuju.

,,Jako sam ponosan na grupu dečaka od 11 do 13 godina sa kojom smo posvećeno radili dva meseca spremajući se za jedan turnir. Izgubili smo u finalu od ekipe koja tri godine trenira u istom sastavu i starija je od naših dečaka. Bio je to veliki uspeh jer su naši klinci tada prvi put od kako treniraju fudbal uspeli da osvoje neku medalju. Ta grupa je jako disciplinovana. Znaju zašto su tu, ne propuštaju treninge i ne treniraju fudbal tek da bi se bavili nekim sportom. Dešavalo se da od njih dobijem poruku u kojoj piše: ’Treneru, hvala za današnji trening’, a to je nešto što mnogo znači”, ističe Vaske.

Ako vas ,,bubamara” jednog dana odvede na neki fudbalski stadion u Kini, nije na odmet da znate par reči. Lopta je ,,ćo”, trener se na kineskom kaže ,,ćolijan”, desna noga je ,,jođa”, a leva ,,cođa”. Toliko je Stevan stigao da me nauči.

Kina očajnički pokušava da izbori novo učešće na Svetskom prvenstvu, a dobru priliku vidi u mogućnosti da organizuje skup najboljih reprezentacija sveta 2030. godine. Bora Milutinović, jedini trener koji je do sada uspeo da odvede Kineze na SP, nedavno je u njihovom fudbalskom savezu dobio posao savetnika u mlađim selekcijama reprezentacije ove zemlje.

,,U Kini veruju da bi ta uloga domaćina doprinela popularizaciji fudbala. Vrlo dobro znaju da je jedini čovek koji ih je ikada odveo na SP Srbin, pamte to i veličaju. Zbog toga i ne čudi što veliki broj srpskih trenera odlazi tamo, svi su dobrodošli. Odliv je već sada ogroman, a bojim se da bi naši klubovi trebalo da se zapitaju šta će raditi za nekoliko godina”, poručuje Vaske za kraj.

FOTO: Privatna arhiva

PROČITAJTE JOŠ:
ODLAZAK BOŽIJE MILJENICE: Neispričana priča Nikolete Milijančević 
MRŠULJA I POPOVIĆ: Sport nam je uvek spajao puteve!